„ХЕГЕМОНИ“ СЕ ВРАЋАЈУ КУЋИ
Осврт на улогу Њемачке у Европи и свијету
Пет хисторија које смо познавали и једна будућност коју наслућујемо
Мало је књига које на једном мјесту, у првом лицу, тако зорно и документовано свједоче о падовима и успонима Њемачке као аутобиографија Фритза Стерна: „Пет Њемачки које сам познавао“[1]. Стерн, професор хисторије на Универзитету у Колумбији, детаљно је проучавао хисторију Њемачке прије Првог свјетског рата. Живио је у вајрамској Њемачкој и носио болне успомене на породичне и особне трауме из времена Трећег рајха. Из егзила у Сједињеним Америчким Државама гледао је како се Нијемци дијеле на источне и западне. Активно је учествовао и у процесу уједињења након рушења Берлинског зида. Нећемо се овђе бавити детаљнијим приказом Стерновог ђела, али ћемо покушати, објаснити неколико важних феномена за које је познавање пет важних етапа њемачке повијести итекако важно: да ли је тачно да Њемачка не жели преузети већу улогу на глобалној сцени – бити нови хегемон? Може ли и жели ли Њемачка консолидирати ЕУ након Бреџита? Колико ће на све то утјецати пораст антиимигрантског расположења, те јачање десних националистичких и ултранационалистчких снага у самој Њемачкој? Напосе, да ли Њемачка уопће жели инсистирати на ширењу Европске уније на западни Балкан?
Трауме кроз које је њемачко друштво прошло у протеклих 100 година, те понајвише начин на које је научило лекције стварало је доста дуго пријепоре и сумње чак и на помисао да ли Њемачка треба да буде неки нови европски хегемон [2] у пуном смислу тог значења. Ти пријепори допринијели су формирању три кључне школе мишљења о њемачкој вањској политици: а) да је дезоријентирана и да се треба фокусирати на пацифизам и не петљати се у друге међународне проблеме (цонтаинмент); б) да треба стратегију континуитета, а то је прије свега јачање моћи кроз партнерства искључиво и само у Европи, те трансатлантско са САД и ц) да јој је потребна потпуно нова парадигма прилагођавања новим трендовима – нема глобалне економске моћи без глобалне политичке одговорности. Како вријеме пролази, све јасније бива да превагу носи ова посљедња, дакле стратегија отварања, прилагођавања и глобалног значаја и одговорности. Одмах након избора 2013. године нова/стара влада тзв. црно-црвене колације (ЦДУ/ЦСУ – СПД) јасно је потврдила овај курс. Поновно именовани министар Франк Валтер Стеинмајер, нови предсједник Хоаким Гаук, па и сама канцеларка Ангела Меркел најавили су заокрет у њемачкој вањској политици која би ипак требала да буде одраз њемачких глобалних интереса и значаја.
Ријеч је о извјесном политичком консензусу који је очигледно био довољан повод за читав низ нових академских чланака, истраживања и осврта који би се могли сажети у јасну поруку: дошло је вријеме да Њемачка учини више на одржавању свјетског мира, рјешавању конфликата и заговарање отворених друштава са демократским вриједностима. Нико дакако неће јавно казати како су мир и стабилност најважнији економски интерес Њемачке (али и већине других глобалних сила) макар не на начин на који је то казао бивши њемачки предсједник, Хорст Келер, који је у мају 2010. године морао поднијети оставку због претјеране искрености. По повратку из посјета њемачким трупама у Афгханистану, новинарима је у авиону отворио душу: „Земља наше величине, са толико наглашеним фокусом на извоз и на тај начин ослоњена на вањску трговину мора бит свјесна да је слање трупа неопходно како би смо заштитили наше интересе – на примјер када се ради о трговинским рутама и када се ради о спријечавању регионалних нестабилности“[3]. Центри моћи, медији, интелектуална елита, цијели један дотадашњи маинстреам окомио са на њега и натјерао га да са сузама у очима обзнани њемачкој јавности како се повлачи. Коехлерова изјава која је прије шест година названа макијавелистичком данас можда и не би изазвала такве реакције или можда чак нити не би произвела такав политички потрес. Нијемци сваке године постају свјеснији да је њихово благостање плаћено новцем од извоза и трговине и да сваки уложени еуро има покриће у чврстим интересима.
Укупни извоз Њемачке у 2015. години износио је 1,2 трилиона еура и чини готово половину укупног бруто националног дохотка, од чега је само вањскотрговински суфицит 290 милијарди еура. Зато многи у Њемачкој данас сматрају да, ако жели наставити ове трендове, Њемачка мора више политички инвестирати у свјетски мир. Другим ријечима, морала би водити неке важне процесе. Ово сазријевање свијести о значају, истинабог споро и стидљиво, ипак је довело до значајнијег заокрета у раду њемачке дипломације, апосебно након што јој се на чело вратио Франк Валтер Стеинмајер, бивши Сцхроедеров шеф кабинета. Њемачка дипломација постала је видљивија гђе год су проблеми. Њемачка води активан процес лобирања за реформу Организације Уједињених нација и проширење Вијећа сигурности. Њемачки дипломата Мартин Коблер успјешно је водио мировни процес у Либији. Њемачки амбасадор у Аустрији Хеиндл именован је за специјалног изасланика за рјешавање кризе у Македонији. Званични Берлин одиграо је важну улогу у постизању Споразума из Минска који је довео до примирја у Украјини. Њемачка је активан члан Квинте за Средњи исток и велики заговорник стратешког партнерства ЕУ и Кине. Њемачка је била и кључни партнер у тзв. британско-њемачкој иницијативи за БиХ, те итекако важна спона у постизању договора између Београда и Приштине. У вријеме изузетно погоршаних односа САД и Русије, њемачка дипломација је играла на карту приближавања, што је заправо континуитет политике „промјене кроз приближавање“, доктрине коју је Вили Брандт 1969. године проводио у својој познатој источној политици према Совјетском Савезу [4]. Овај контуинет, који је посебно заговара Стеинмајер и СПД, могао би бити и један од разлога трансатлантског неспоразума са САД око става Њемачке према Русији који је довео и до шпијунске афере у којој је прислушкиван и Канцеларким телефон.
Није тешко закључити да ће се Њемачка све више укључивати. Није више никакав табу ни слање трупа у мировне операције. Први пута Њемачка се ангажирала у мировним операцијама УН одмах по уједињењу, 1989. године, у УНТАЦ-овој мисији у Камбоџи и УНТАГ мисији у Намибији, гђе послала симболичан број неборбених трупа и логистику. Тек од 1993. Њемачка шаље нешто већи војни контингент у Сомалију, од 1994. учествује и у војним операцијама под кишобраном УН, а тек од 2001. године њемачке трупе учествују и НАТО војним операцијама. Овај тренд ће се наставити, али не треба очекивати да у било којој мировној операцији њемачке трупе буду најбројније. Њемачка ће се прије одлучити да финансира мировне операције, него да их војно предводи о чему најбоље говори податак како је Њемачка трећи по величини финансијер мировних операција УН-а. Отуда је огроман фокус на развојној помоћи као снажном оружју њемачке вањске политике. Никада заправо у хисторији Савезне Републике Њемачке развојна помоћ није била тако обимна као у буџету 2016. године када је одређено рекордних 7,4 милијарде ЕУР [5] . У наредним годинама планира се повећање на 8,5 милијарди еура. Њемачки министар финансија Волфганг Шаубле не околиша превише кад каже да је ово повећање њемачки одговор на „глобалне промјене и бројне неизвјесности“. А управо та неизвјеснот значајно редуцира шансе за континуираним економским растом базираним на извозу.
Њемачка је већ постала глобални играч који ће своју економску супремацију ојачавати активнијом политичком улогом. Али нема амбицију за хегемонијом, нити је такво што неопходно како би смо је имали on board за тражење рјешења за све комплекснији свијет у којем живимо. Њемачка напросто не жели бити хегемон и тачка, али је показала да може бити користан и конструктиван глобални играч.
Грегсит, Брегсит, егзит, ит …
Преданост пројекту велике, јаке и кохерентне Европе има своје хисторијске, идеолошке и реалне економске разлоге у Њемачкој. Два пута у посљедњих стотину година Нијемци су се морали дизати из пепела ломаче на којој су цијелу Европу спалили болесни умови њемачке политике занесени управо жељом за апсолутном доминацијом или хегемонијом. Од краја Другог свјетског рата учињено је све како би свако дијете у научило из те хисторијске лекције, те стога не чуди чињеница како су се први пут њемачке заставе стидљиво појавиле на прозорима и кућним двориштима тек уочи отварања Свјетског ногометног првенства у Минхену 2006. године. До тада, и ако је било таквих појава, гледано је на њих са пријезиром. Застава Европске уније и еуро постали су временом солидан симболички оквир унутар којег се Њемачка моћ ипак комотније осјећа и може бити наглашавана без предрасуда и негативних хисторијских реминисценци. Тај снажни ауторефлекс довео је до тога да Њемачка на европски пројекат гледа као на широку платформу у којој своју моћ може користити не како би доносила коначне унилатералне одлуке, него како би утјецала на коначни консензус који је у складу са њеним принципима виђења ЕУ и Европе у цјелини. Можда зато и није big issue питање како то да је Њемачка највећи финансијски контрибутор ЕУ-а (26 посто укупног буџета и пет посто више од другопласиране Француске), а њемачки језик није службени у Бриселу.
За Њемачку је ЕУ више од саме заједничке администрације, то је заправо платформа која елимира злодухе германске доминације, те призива оне друге добре духове њемачке повијести: лутеранско-калвинистичке радне и фискалне етике, Бисмарцкове оданости администрацији, Хабермасовог уставног патриотизма (ако треба и европског надустава), Аденаурове визије јаке Њемачке у јакој Европи, те Брандтовог извињења за све што је учињено погрешно. У европском координантном систему, Њемачка се не мора стиђети своје моћи, напротив мора користити ту моћ убјеђивања како би заштитила основне принципе тог ширег поретка. На тим премисама је заправо Њемачка „спашавала“ Грчку од „себе саме“, а реално ју је спашавала због себе и за то платила 86 милијади еура или по глави сваког Нијемца 1.055 еура [6] . Грегзит би за Њемачку значио опасан преседан који води урушавању горе поменуте европске платформе. Али и увод у урушавање заједничког тржишта на које Њемачка годишње пласира половину свог укупног извоза.
Брегзит је за Њемачку сасвим другачији изазов, дакако болнији утолико што се овђе ради о стварном изласку и то у можда најосјетљивијем тренутку за ЕУ. И то не било које чланице, него излазак Велике Британије која је након САД и Француске треће по величини тржиште за њемачке производе и с којом Њемачка биљежи годишњи трговински суфицит од 51 милијарду еура. Отуда се након референдумског шока у Великој Британији морало мало сачекати на службену реакцију Берлина која је била фокусирана не на одлазећу Велику Британију него управо на потребу консолидације и јачања ЕУ. Нешто касније, званични се Берлин изјаснио како Великој Британији ипак треба дати времена за излазак. Управо то вријеме потребно је и Њемачкој да унутар ЕУ још једном покаже моћ постизања консензуса о условима британског изласка. Штавише, да консолидира њемачко-француску осовину око које се по аутоматизму окупљају сви остали, па чак и они који тренутно сматрају како ипак могу имати неку своју партикуларну агенду. Спашавање европског пројекта стога је апсолутни императив за њемачку вањску политику и неће се жалити труда, новца и меке моћи убјеђивања како би се остатак ЕУ уистину консолидирао. Њемачка ће у наставку преговора бити склонија да Велику Британију остави скопчану на јединствено тржиште онолико колико је то могуће и неће презати од давања уступака као залог за јасну економску и сигурносну перспективу Европе, а самим тим и Њемачке.
Брегзит ипак није најгори сценариј
Када је позвала избјеглице да дођу у Њемачку, Меркелова је мислила озбиљно. И данас с правом не одустаје од тезе како је и то обавезе једне глобалне силе. Wilkommenkultur (култура добродошлице) није само настала на спознаји одговорности. Радна имиграција је за њемачко тржиште оно што је извоз за њемачку економију. Према процјенама Bertelsman Фондације [7] укупна радна снага у Њемачкој би до 2030, због старења популације, и под условом да не буде регрутирања из трећих земаља, могла пасти на 40 милиона (тренутно је 45 милиона радника), а до 2050 би пала на испод 37 милиона, а то је већ нешто што прелази црвену линију осигурања континуираног раста њемачке продуктивности. Е сад, како то да милион избјеглица из Ирака, Сирије, Афгханистана, Пакистана и са западног Балкана ођедном представља тако велики проблем који чак пријети да озбиљно разори њемачко политичко ткиво. Проблем је контекст страха који је ИСИЛ тако вјешто успио посијати диљем свијета.
Озбиљна криза демократије у којој данас живимо, као и чињеница да је популизам нађачао чињенице или како је то the Economist назвао: „Вјештина лагања или политика пос-истине у вријеме друштвених медија“ [8]. Дакако, није неважна ни чињеница да се тих милион људи „слило“ у Њемачку у јако кратком периоду (220.000 само у првих неколико мјесеци 2016. године), да их је већина без докумената и реалне могућности да се провјери њихово поријекло. Сложен контекст уз доста популизма базираног на искривљавању чињеница довео је Њемачку у политичку кризу или боље речено оживио бројне дилеме о цијени коју Њемачка плаћа због туђих гријеха (мисли се на инвазију на Ирак и Либију прије свега), потом о томе да ли Њемачка уистину треба да има глобалну одговорност.
Из наведене инфографике постаје јасно како је заправо АФД успио у намјери да антиимигрантским популизном и перветирањем логике на којој функционира Европска унија, слично ради Трумп у САД, придобије наклоност великог броја гласача у Њемачкој. АФД заговара вањску политику затварања, враћања Њемачке самој себи, против су проширења ЕУ, залажу се за значајно пооштравање имиграцијске политике и немају одговор на питање како одржати раст Њемачке са тако лошом демографском сликом. Сличан популизам је извео Велику Британију из ЕУ снажно пријети да одреди политичку судбину у Француској, Холандији… Сви су сматрали како је немогуће на јефтиним фразама, искривљавањем чињеница направити такво што, али је Најџел Фараж показао да је могуће. Утолико је пораст популарности АФД-а уједно опасна и отрежњујућа појава у Њемачкој. Ако се овај тренд настави он би могао значајно уздрмати спремност Њемачке да Европску унију јача као своју платформу, да буде дио рјешења за свјетске проблеме како би заштитила властите економске интересе и да на концу остане отворено друштво.
Ништа толико није запалило њемачко јавно мнијење као подло сервирана лаж популиста како долазе милиони људи који ће „појести“ благостање мира и просперитета које Нијемци уживају у посљедњих педесет година, како ће им наметнути своју религију и културу и како ће се Њемачку која стари претворити у муслиманску. На тој ватри скухана је ПЕГИД-а (Патриотски Европљани против исламизације западнога свијета [9]) основана у Дрездену, а у истом спектру је и Алтернатива за Њемачку (Alternativ fuer Deutschland) која је настала 2013. године у Берлину, али више као отпор политици спашавања посрнулих европских економија у првом реду Грчке. Како је утјецај ПЕГИДе слабио због разних афера које су потресали руководство тог уистину раштрканог и некохерентног покрета, дотле је утјецај АФД-а јачао (види инфографику Статистае). ПЕГИДа се играла са апокалиптичним предвиђањима и покушала скоро да уђе у простор истинске десно-екстремне скоро па нацистичке странке НПД-а (Национал демократске странке Њемачке) [10] , а АФДу је циљ био да се позиционира десније и конзервативније од ЦДУ и ЦСУ и одузме им што више радикалнијих гласача.
Криза демокрације је уистину феномен који није инхерентан само сиромашним друштвима ниске политичке културе него изгледа једнако потреса и развијена друштва. Ово је велика непознаница која у многоме отежава јаснију предикцију шта би се у Њемачкој могло догодити уколико се настави тренд раста АФД-а и сличних десничарских покрета. Наша је процјена да је АФД достигао свој врхунац јер је натјерао Меркелову да устукне са својом политиком добродошлице и за очекивати је да њемачка влада прије избора наредне године усвоји сет мјера које би могле умирити забринуте Нијемце. У једну руку АФД није никакав посебан феномен. Сјетимо се Љевице (Die Linke) која је ојачала након кризе у СПД-у и пријетила у једном тренутку да готово преузме доминацију на лијевом спектру. То се ето није догодило, што није дакако никаква гаранција да се слично неће на десном политичком спектру. Вјероватније је ипак да се десни центар ЦДУ/ЦСУ консолидира што би могло да значи одлазак Меркелове и Сехофера, али то је сада већ улажење у сферу шпекулација.
Стабилизација, стандардизација, перспектива…а чланство?
Западни Балкан никада није био апсолутни приоритет њемачке вањске политике, али је задњих година постао један од приоритета у Европи. Овђе логика тржишта и економске детерминације не игра велику улогу, па је доминантнија геостратешка и сигурносна компонента. Одвећ је увријежено мишљење како су Хрватска и Србија носиви стубови сигурносне архитектуре на Балкану и као такви заслужују партнерску пажњу. Све остало је рефлексија унутар шире слике, али то дакако није спријечило Њемачку да се озбиљније ангажира у БиХ, Македонији и на Косову. То ће и даље чинити док год је у званичном Берлину развијена свијест о томе како је Балкан остао извор потенцијалних конфликта, те да полако (п)остаје геополитички простор за прокси надметање са Русијом и Турском. Њемачка излаз види у снажној европској перспективи али и инсистирању на стандардизацији, подизању Балкана на један виши ниво инфраструктурног повезивања, политичке културе и економске одрживости.
Иницијатива за подизање куповне моћи (Purchasing power initiative), покренута на Самиту ЕУ-Западни Балкан у Берлину 2014. године за сада је резултирала одабирањем 90 балканских фирми из домена метало-прерађивачке, машинске и ауто индустрије који ће бити партнери њемачких малих и средњих предузећа (лон послови, сировине, заједничка производња за трећа тржишта).
Ако има ишта доброга у новонасталој констелацији међународних односа, порасту миграторних кретања усљед ратова, геополитичких преслагивања, јесте спознаја да је Балкан важно предсобље Европске уније и да заправо, не и из алтруистичких разлога, представља подручје које се мора укључити у концепт консолидације европског простора. Зато ће остати европска перспектива, стандардизација, инфраструктурно увезивање, али нема гаранција за чланство. И неће их никоме бити док се не сагледају све слабости пост бреџитовске Европе и док се кључне земље чланице не оздраве од озбиљног демократског дефицита и кризе политичких mainstreama. То би могло потрајати, али то само по себи није лоша вијест за Западни Балкан док год траје проактиван процес стандардизације.
С правом су све очи јавности упрте у Њемачку и можда се с правом очекује да Њемачка спаси Европску унију од даљег егзистенцијалног понирања. Са истим правом ће дакле Њемачка то и учинити како би спашавајући ЕУ спасила од пропасти кутак своје глобалне моћи који пак не подразумијева и глобалну обавезу какву је рецимо себи наметнула САД и какву у последње вријеме на себе све више узима Русија. Отуда помало већ отрцано звуче захтјеви Њемачкој да постане хегемон или оптужбе за то што не жели бити хегемон. Европској унији и нагриженом свјетском поретку заправо и не треба још један хегемон. Потребан му је фиксер који лијепи пукотине између хегемонских тектонских напуклина. Како у свијету, тако богами у Европи и на послијетку на Балкану, јер је ту некако сфера нашег интересовања најоштрија. Њемачка се спремно нуди да управо постане глобални зидар који својим универзалним љепилом упакованим у амбалажу „Made in Deutschland“ покуша помирити неке наизглед непомирљиве разлике. Но, да би то и могла, Њемачка ће прво морати помирити разлике код куће. То неће бити нимало лак задатак, а има изгледа да постане процес чија би колатерална штета могао бити актуални политички естаблишмент. Ако је то улог за спас шире слике, сигурни смо да би га Ангела Меркел била одмах спремна платити. Можда ће га и платити. Чак и хегемони имају кућу. Зар не?
[1] Stern, F. (2006). Five Germanies I have known. New York: Farrar, Straus and Giroux.
[2] Овдје се ослањамо на дефиницију хегемоније као политичке, економске и војне доминације једне земље над другим земљама.
[3] Germany, S. O. (n.d.). Controversy Over Afghanistan Remarks: German President Horst Köhler Resigns – SPIEGEL ONLINE. Retrieved September 26, 2016, from http://www.spiegel.de/international/germany/controversy-over-afghanistan-remarks-german-president-horst-koehler-resigns-a-697785.html
[4] Vidi više pod Egon Bahr ili Germany, S. O. (n.d.). Zum Tode Egon Bahrs: Wegbereiter der Einheit – SPIEGEL ONLINE. Retrieved September 26, 2016, from http://www.spiegel.de/politik/deutschland/egon-bahr-ist-tot-willy-brandts-engster-vertrauter-a-1048965.html
[5] Germany announces record boost to development aid budget. (2015, March 19). Retrieved September 26, 2016, from https://www.theguardian.com/global-development/2015/mar/19/germany-announces-record-boost-to-development-aid-budget
[6] IFO – Njemački institut za ekonomska istraživanja www.ifo.de
[7] „Zuwanderungsbedarf aus Drittstaaten in Deutschland bis 2050. Szenarien für ein konstantes Erwerbspersonenpotenzial– unter Berücksichtigung der zukünftigen inländischen Erwerbsbeteiligung und der EU-Binnenmobilität“, Bertelsman Stiftung, 2015 (str.20) https://www.bertelsmannstiftung.de/fileadmin/files/BSt/Publikationen/GrauePublikationen/Studie_IB_Zuwanderungsbedarf_aus_Drittstaaten_in_Deutschland_bis_2050_2015.pdf
[8] Art of the lie. (2016). Retrieved September 26, 2016, from http://www.economist.com/news/leaders/21706525-politicians-have-always-lied-does-it-matter-if-they-leave-truth-behind-entirely-art
[9] Patriotische Europäer gegen die Islamisierung des Abendlandes.
[10] Дуго је постојала инциијатива па чак и приједлози да се ова странка забрани због отвореног поистовјећивања са нацистичком прошлошћу и према многима са Хитлеровим НАСДП. Уставни суд је то одбацио донијевши одлуку да НПД има право учествовања у политичклом животу. Многи сматрају како је оваква одлука Уставног суда заправо помогла политичкој маргинализацији НПД-а који још није прешао праг за улазак у Бундестаг и заступљен је само (и то безначајно) у парламентима појединих савезних покрајина.
