Давор Вулетић: Надреализам и политичко одрастање
Кад би неки вјетрови са запада растјерали маглу и загађење над регионом на дуже вријеме, а антициклона с истока ослабила, чини се да би Балкан могао бити сунчан…
Пише: Давор Вулетић, члан Скупштине ВПИ БиХ
Уколико обратимо пажњу на недавне агенцијске вијести из региона тешко се отети дојму “великих вијести” са помало и понегђе надреалним конотацијама. Овај надреални сегмент поприлично испуњава суморна и тешка магла која, судећи према метеоролозима, постаје регионални феномен што се гледано из сарајевског ракурса чак може узети и као олакотна околност.
Од Триглава па до Дурмитора вијести су се некако шириле упоредо с маглом у неком свом логичном редосљеду:
• Словенија је упозорена да не доприноси у довољној мјери НАТО-у кроз своја издвајања и ангажман у овој алијанси.
• У Хрватској својеврсна уставна криза изазвана је напорима МОСТ-а неовисних листа да направе велику владу националног јединства у којој ће бити и СДП и ХЏ.
• Босна и Херцеговина ће ускоро одржати први састанак Вијећа за стабилизацију и придруживање с ЕУ, нетом након што је окончала своје предсједавање Вијећем Еуропе.
• Србија је великом конференцијом у Београду прошле седмице успјешно окончала своје предсједавање Организацијом за безбједност и сурадњу у Еуропи.
• Црна Гора је добила позивницу за прикључење НАТО –у чиме треба ојачати обрамбени систем овог савеза.
• На Косову пођеле и сукоби међу албанским партијама и пријетње урушавањем институција.
• Из Албаније и Македоније нема спектакуларних вијести.
Сваки циничан аналитичар вањске политике, еуропских интеграција и регионалних односа с правом би се запитао да ли се можда пробудио у некој другој димензији.
Тако пацку од НАТО-а добије његова прва чланица с простора еџ-YУ. Владу националног јединства би требале правити двије странке по балканским стандардима дијаметрално супротних идеологија зарад резултата избора произашлих из једног изнимно пођељеног друштва на десне и лијеве. Вијећем Еуропе је предсједавање окончала земља чији је Устав као и комплетна конструкција система власти заснована на дискриминацији, а која, шта више, креће и у озбиљне процесе преговора с ЕУ. Држава која је до јуче била под паском Запада као главни дестабилизатор региона наметнула се у медијској перцепцији као фактор стабилности и одговорности, па тако и министар одбране буде смијењен јер је увриједио новинарку. Мала држава с великим геостратешким потенцијалом је пак порушила све предрасуде о себи самој. Слично је и један други народ који је синоним за националну хомогеност показао пукотине у креирању визије своје будућности и доспио под осуде дојучерашњих ментора. У двије преостале државе региона, иначе политички ровите земље, досадно мирно.
Нужно се намећу и нека питања. Шта се догодило са атлантским оптизмом и заносом наших пријатеља Словенаца? Шта испаде од демократског миљеа у Хрватској, скројеног по еуропском принципу у којем су идеологије важно, али не и пресудно питање? Гђе нестаде седмогодишњи песимизам у БиХ и како то “боси” направисмо тај корак од хиљаду миља? Да ли је можда неко сумњао да Србија може бити и фактор еуропске стабилности? Треба ли нам поред Црне Горе још примјера о томе како величина заправо и није толико битна ако је амбиција довољно реална? Да ли је политички трибализам очекиван у политичком одрастању косовских странака? Да ли затишје у политичким биткама у Албанији и Македонији треба да нас забрињава? Какве су импликације? Да ли то регион скреће са уобичајене трасе или је ово само још једна епизода у политичком одрастању?
Прије ће бити да се ради о реалним констелацијама односа и политичком одрастању. Словенији је сигурно важније да стабилизира своју привреду него да додатно издваја средства за НАТО, нетом након што је почела излазити из рецесије. Хрватска се прије или касније морала суочити с оваквим исходом избора, након запаљиве реторике између десних и лијевих која је граничила с мржњом, па се сада налазе пред изазовом који је имао и њихов деценијски политички узор – Њемачка. Босна и Херцеговина формално испуњава на минимум снижене критерије ЕУ и ВЕ и рутински обавља своју улогу, мада се чини да заправо изостаје истински садржај и ефекти који би упућивали на бољитак у скором периоду. Србија пак почиње све више сличити слици коју желе да Еуропа има о њима, и то им добро иде. Црна Гора је показала стабилност својих институција на једном важном политичком питању које опонира традиционалним поимањима политике ове земље. Косово пак пролази неизбјежне процесе демократизације друштва са свим изазовима и негативним појавама које то носи. Албанија и Македонија ипак некако могу пливати ка мирнијим водама.
Све у свему, кад би неки вјетрови са запада растјерали маглу и загађење над регионом на дуже вријеме, а антициклона с истока ослабила, чини се да би Балкан могао бити сунчан.
