За договор је увијек потребно троје
У Бечу је 14. јула постигнут договор између Ирана на једној и пет сталних чланица Вијећа сигурности са СР Њемачком (П5+1) на другој страни. Договор, који подразумијева ограничавање иранских нуклеарних могућности искључиво на цивилну употребу у замјену за олакшавање економских санкција представља кључни моменат и шансу за нормализацију односа између Ирана и Запада.
Шанса је вишеструка и обострана. Иранска економија је у посљедњих 12 година претрпјела много штете. Као резултат вишегодишњих санкција, иранска производња нафте, одакле се пуни чак 70% иранског буџета, пала је са 2,2 милиона на свега 700 000 барела дневно. Чак су и сами представници иранске владе јавно потврдили како само због ембарга на извоз нафте Иран мјесечно губи између четири и осам милијарди долара. Иранска економија забиљежила је пад за скоро 20%, домаћа валута изгубила вриједност за 40%. Замрзнут је ирански капитал у инсотранству у вриједности 100 милијарди америчких долара. Но, далеко од тога да је економски губио само Иран. А још даље од тога да је лоша економска ситуација у Ирану заправо била једини окидач за договор. Губици, не само они економски, били су на обје стране. Премда су земље чланице ЕУ, у првом реду Њемачка и Француска, имале увијек добре трговинске односе са Ираном (неки подаци указују на то да је извоз из ЕУ у Иран пао са 32 милијарде на свега девет милијарди годишње) то није само по себи утјецало да водеће чланице ЕУ толико снажно желе договор.
Економија није једини повод за договор
Овај договор комбинација је неколико елемената: економског, сигурносног и геополитичког. Економски смо у основним цртама назначили. Сигурносни је од самог почетка представљао и основни императив за ЕУ и САД, будући да су све калкулације показале како је војна интервенција у Ирану заправо немогућа без превеликих жртава и да је консеквентно нити једна влада на западу није спремна платити, па чак и да их између себе подијеле. Неки су чак, поучени лошом процјеном у Ираку били изузетно опрезни и око стварних мотива Ирана да се нуклеарно наоружа – одређене анализе су показале не само да је Иран технолошки далеко од нуклеарне бомбе него и да му то није апсолутни приоритет. Јачање ИСИЛ-а у појасу Ирак-Сирија-Либија зазвонило је такођер на узбуну: ту негђе почиње и овај геополитички дио разлога за договор. Без активније улоге Ирана није могуће ријешити кризу у Сирији, Ираку и Јемену. У ситуацији када Иран и Русија, са политички “несврстаном” Кином, представљају снажан блок који контролира кризу од Украјине до Јемена, ЕУ и САД одлучиле су се да, усред специјалног рата са Русијом, ослабе овај блок тако што ће Ирану дати концесије. Колико је ово паметан приступ тек ће се показати!
Економско јачање и отварање иранске привреде може значити неколико ствари: са једне стране за очекивати је да ће паралелно јачати и ирански утицај у региону Блиског истока, што ће додатно повећати тензије са сунитским државама предвођеним Саудијском Арабијом. На другу страну, отварање Западу такође може оснажити реформистичке снаге унутар самог Ирана, чиме би та држава могла постати конструктиван актер у регионалним и глобалним питањима. Са једне стране, постоји могућност да би Иран могао да буде дио рјешења криза у Сирији, Ираку и Јемену, док, са друге стране, према реакцијама Саудијске Арабије, Израела, Конгреса Сједињених Америчких Држава и неких европских земаља средњерочно се може очекивати заоштравање става према политици Ирана у одређеним земљама Блиског истока. Ипак, ограничавање нуклеарних капацитета Ирана поставља темељ за дугорочније одржање равнотеже снага на Блиском истоку. Стога, у тренутној констелацији, екстерне рефлексије договора ће у многоме зависити од политичких дешавања унутар Ирана.
Шанса и за малу БиХ
Противници овог договора – прије свега Израел и Саудијска Арабија – поред фрагментације и међусобног историјског анимозитета, тешко да могу добити подршку Сједињених Америчких Држава за конфронтацију са Ираном. Уколико Иран не злоупотријеби новонасталу ситуацију и јачање властите економије, изгледна је његова конструктивна улога у сукобима у регији, што би се временом рефлектовало на успјех борбе против тероризма и стабилност у региону. Сузбијање сукоба и тероризма на Блиском истоку би се временом позитивно одразило и на Босну и Херцеговину.
БиХ свакако треба поздравити овај договор, али не само реторички. Бх фирме имају дугу традицију и добар историју рада на иранском тржишту и то је шанса која се сада нуди. Но, ту шансу прво мора препознати бх дипломатија која активније мора пратити развој догађаја и већ одмах почети поправљати санкцијама урушене везе са иранском владом. Дуго одгађани састанак мјешовитог комитета за економску сурадњу између Ирана и БиХ би могао бити први корак у правом смјеру. БиХ према Ирану треба заправо пожурити полако и опрезно.
